У шесту недјељу по Педесетници, посвећену Светим оцима првих шест васељенских сабора, 01. јула 2021. љета Господњег, када наша Света Црква прославља Преподобну Макрину, Светог Стефана деспота српског и Преподобну Евгенију (Лазаревић), служена је Литургија у храму Светог Василија Острошког у Добрињи. Светом Литургијом, уз присуство великог броја вјерника, началствовао је јереј Видак Вујадиновић, парох други лукавички, уз саслужење протојереја-ставрофора Миломира Ковача, свештеника у пензији, протојереја Младена Микавице, пароха првог лукавичког и јереја Дражена Делића, пароха добрињског.
На крају Литургије, отац Видак, вјерном народу, обратио се бесједом.
Бесједа Мт. 9,1-8; Јн 17, 1-13)
У име Оца и Сина и Светога Духа!
У данашњем светом јеванђељу чули смо Богоспасавану причу о исцјељењу узетога који је лежао на одру. Наиме, као што сте чули, прича каже да Христос, дошавши у свој град, исцјели одузетог човјека који је лежао на одру, видјевши вјеру оних који су га донијели, рекавши му: „Не бој се чедо, опраштају ти се гријеси твоји“ То примјетише књижевници, па иако су свједочили чуду, њихове заслијепљене очи не хтједоше прихватити истину, већ одмах почеше међу собом, тајно оговарати Христа, говорећи како он хули на Бога, јер само Бог може опраштати гријехе. Христос видјевши помисли њихове одговори им: „Власт има Син Човјечији на земљи опраштати гријехе“. Тада рече узетоме да устане, узме одар свој и оде дому своме, што овај и учини.
Послије исцјељења гергесинских бјесомучника Христос се враћа у свој град Капернаум, мјесто његовог живљења, јер по ријечима апостола Матеја у четвртој глави свога јеванђеља, Христос се настањује у Капернауму у земљи Завулоновој и земљи Нефталимовој, позивајући се на Исаијино пророштво које каже: „ Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору са оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка, народ који сједи у тами видје Свјетлост велику и онима који сједе у области и сјени смрти, Свјетлост засија.
Свети јеванђелисти Марко и Лука записују један детаљ који нема код Матеја, како су становници Капернаума, болесног човјека спустили кроз кров, јер од мноштва народа који је окружио Христа нису могли да му приђу. У овом дјелу, огледа се превелика вјера, труд и љубав, коју су пројавили, трудећи се на све начине да дођу до Христа. И не само вјера њихова, него и вјера болесног човјека, који им допушта да га преко крова унесу. Христос познавши мисли и вјеру њихову, исцјељује болесника и опрашта му гријехе, показујући на тај начин Божанску природу, јер само Бог може опраштати гријехе. То су му и узели за зло књижевници, питајући се како обичан човјек може да опрашта гријехе, говорећи како хули на Бога, иако је пред њиховим очима учинио чудо, које нико никада до тада није учинио.
Христос у овом догађају показује да је истински Бог и истински Човјек, исцјељујући болесног, опраштајући му гријехе његове, а затим и познавши срца књижевника који су га почели осуђивати, и ту показује своју божанску природу спознавши мисли њихове. Исцјеливши прво душу а затим и тјело човјечије, говори му да устане и да иде дому своме потпуно здрав, што овај и учини на радост присутних људи.
Главна тема ове наше јеванђелске приче јесте вјера, вјера је наше навеће питање, јер ми невјерујемо или мало вјерујемо. То су двије категорије које уносе страх а износе љубав из наше душе. Ми смо овдје данас да би се вољели и да бисмо одавде однијели љубав и онда долазимо до оне чудесне истине да љубав изгони страх. Дакле браћо и сестре, када будемо дошли у ситуацију и позицију и када будемо били толико спремни да волимо људе око себе, онда неће бити страха. Ослободићемо се од силнога страха, ослободићемо се од својих мана, лицемјерја, претварања и тада ћемо схватити да нисмо ми важни на овом свијету, већ да су сви су људи важни, и сва творевина на овом свијету има своју улогу и свој смисао. Зато се требамо наоружати љубављу и вјером сједињујући се са Христом, јер не постоје људске способности и спремности које могу обезбиједити могућност да уђемо у Царство небеско. Сјединњујући се са Једним, Јединим, Безгрешним, отварамо врата Царства Божијег. И када се сјединимо са Њим, онда ћемо ми бити силни, јер како каже апостол Павле: „Све оно у Христу Исусу који ми моћ даје“. Драга Браћо и сестре, требамо се наоружати свеоружјем Божијим, али то оружје треба да буде истина, да је Христос Бог наш, да је васкрсао и истина да не мислимо да смо дошли само у поједине дане да се причестимо, него да евхаристија ппостане наша насушна потреба, јер то је наш Бог, бог љубави а не неки лажни идол од кога треба непрестано да страхујемо. У евхаристији, ми живимо непрестано у Богу, у Христу Исусу којег нам Он даје.
У данашњем другом Светом јеванђељу, чули смо молитву нашег Господа Исуса Христа, упућену Оцу небеском. Она има своје посебно мјесто у данашњем празновању, зато што су управо те ријечи показале дејство на Васељенским саборима. Њеном снагом је Господ учинио Свете оце неустаршивим поборницима једне и једине божанске истине.
Христос каже: „Твоји бијаху па си их мени дао и Твоју ријеч одржаше.“ Тумачећи ово видимо: Бијаху Твоји као створења и слуге, који су Тебе познавали као Творца и Судију, а сада су од Мене научили сву Твоју истину, и кроз Мене су усиновљени. Дао си их Мени као робове, да би их ја Теби привео као синове. Они су се показали и достојни ове части, јер твоју реч одржаше. Христос у овим ријечима одаје велику хвалу ученицима Својим пред Оцем небесним.
Ова молитва Господа Исуса Христа, потпуно је услишена од Оца, и њени резултати убрзо су се показали. Први мученик за веру Христову, свети архиђакон Стефан, при мучеништву свом видео је славу Божију и Исуса где стоји с десне стране Богу (Дела Ап. 7, 55). А апостол Павле пише, да Бог посади Христа себи са десне стране на небесима, над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на ономе који иде, и све покори под ноге његове (Ефес. 1, 20-21).
Обистинила се и молитва за духовно јединство следбеника Његових. У Делима Апостолским се каже, да сви једнодушни бијаху (1, 14). и да у народа који верова беше једно срце и душа (4, 32).
Ова молитва се односила на првом мјесту на апостоле, али се исто тако односи и на Свете Оце, као и на сва она будућа покољења која су повјеровала у Христову Богоспасавану науку. Та молитва се односи и на све нас, крштене у Светој Цркви, сједињујући се кроз причешће са васкрслим Господом.
Нека нам Милостиви Господ да светоотачку снагу, да се изборимо са искушењима и временом у ком живимо, да гори у срцима нашим огањ неугасиви у све дане живота нашег.
Њему нека је слава у вијекове вијекова. Амин!
- Вијести
- август 2, 2021
